BOGATA ISTORIJA

Vršac, lepa varoš – grad umetnosti, biznisa i sporta. Smešten u podnožju Vršačkih planina, sa kojih se spušta svež vazduh šuma i dah vinograda, ovaj grad u sebi slikovito odražava i tradiciju i savremenost

Brojna stara zdanja raznovrsnih stilova, crkve i kulturne institucije, čuvaju jednu od najstarijih tradicija među srpskim gradovima. „Grad pod Kulom“ jedan je od najstarijih u Vojvodini. Sa svojih 40.000 stanovnika nalazi se na osmom mestu po veličini. Smešten je na ivici Panonske nizije, na 14 km od srpsko-rumunske granice.

Obeležja grada su sinteza plemenite prošlosti i njihove aktuelnosti u našem vremenu. Obično je predstavljen sa tri likovno uobličena znaka: Kula, grožđe i manastir Mesić. Iako su različiti, ali i realni, zajednički im je nepoznat nastanak.
Ni približno se ne zna godina izgradnje Kule, još manje se zna o rimskom utvrđenju na čijim je temeljima podignuta.
Kada je reč o grožđu može se konstatovati – od Dačana i Rimljana do današnjih dana ovde se uzgaja vinova loza. Ostao je zapis da je 1494. godine dvor ugarskog kralja Ladislava II kupio bure vršackog vina za 10,5 zlatnih forinti.

Nema pouzdanih podataka o izgradnji manastira Mesića. Tri istoričara pretpostavljaju da je izgrađen čak 1030. godine, pa bi po tome Mesić bio najstariji pravoslavni manastir u nas.

LOKALNA LEGENDA

„Bio jedan čovek i imao tri sina. Živeli su oni u bedi i siromaštvu na nekoj pustoj planinai i jedva su sastavljali kraj s krajem… otac odluči da napuste svoju kuću i potraže neko bolje mesto za život… onda kad su prešli jednu veliku reku ugledaše neka brda kako se na severu plave. Posle nekoliko dana pešačenja stigli su bliže i ugledali šume pune divljači, močvare i jezera puna riba i plodne livade. Radostan otac tada reče:

– Ovde ćemo se nastaniti!

Kada su se malo odmorili i potkrepili, otac uze luk i strele i pruži ih svojim sinovima:

– Svaki od vas izbaciće po jednu strelu iz ovog luka i tamo gde ona padne podići će neku građevinu.

Najstariji sin pusti strelu, a vetar dunu i baci je vrh jednog brda i on odluči da tu podigne tvrđavu. Zatim uze luk i srednji sin, a tamo gde padne njegova strela on obeća da će sazidati grad. Najmlađem sinu vetar odnese strelu dalko iza brda i on se zakle da će tu sazidati manastir. Srećan zbog njihovih odluka otac ih tada okupi i reče:

– Sinovi moji, zaista ste me obradovili svojim mudrim odlukama. Po njima će vas ljudi večno pamtiti. Ja sam već star čovek i nemam snage za velika dela, ali ću zato između vaših zdanja zasaditi vinograd. On će vas večno povezivati i u njemu ćemo nalaziti radost i veselje.

Tako se i zbilo.“